GEOMETRIJA U EPOHI NOVIH MEDIJA / GEO_METRI_JA
28. septembar – 20.oktobar 2017.
MSUV- Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Otvaranje: četvrtak, 28. septembar u 20h
Kustos: Danijela Halda
Tekst: Prof. dr Miško Šuvaković
Umetnici: Dragomir Ugren, Slobodan Knežević Abi, Zdravko Santrač, Petar Lolić, Miroslav Pavlović, Ivo Ćorković, Dragan Šijački, Bosiljka Zirojević Lečić, Marija Sarvan, Jovana Čajović.
Geometrijska umetnost, jedna od dve glavne grane apstraktne umetnosti (druga je negeometrijska apstrakcija), je do donošenja autonomnih i samoreferentnih elemenata vizuelnog jezika kao što su boje, geometrijski oblik, svetlo, ritam i drugih likovnih elemenata, prošla dramatičan put do pojave novomedijske umetničke prakse. Ono što je specifičnost ovakvogizraza je dosledna tautološka strategija održivosti takvog izraza. Geometrijska apstrakcija kao umetnička pojava na direktan način istražuje povezanost umetnosti i nauke, pre svega zbog svog algoritamskog karaktera.
Cilj izložbe je da se pokažu i protumače aktuelni zahvati u području geometrijske slikarske apstrakcije posle 2000. godine u Vojvodini do danas kao i da se dokaže da pojave na vojvođanskoj umetničkoj sceni posle 2000. godine nisu inovacije, već konstanta koja svoje utemeljenje ima u svetskim umetničkim praksama. Izložba će pokazati internacionalne veze lokalnih umetnika sa nasleđem umetnosti rane apstrakcije šesdesetih godina, kada je dostignut vrhunac popularnosti a geometrija ušla u direktan sukob sa pop artom, konceptualnom praksom i hiperrealizmom, te pokazati na koji način su umetnici uspeli da ostanu u koordinatama svog vlastitog umetničkog prostora, gotovo na ivici intimizma i privatnosti. Poseban aspekt izložbe su društveni angažman umetnika i strog stav da se geometrijskom umetnošću na najradikalniji način govori o tačkama autonomnosti umetnosti ali i tačkama govora van umetnosti na sve društveno političke teme. Dakle, umetnici u kontekstu medijskog društva koje je zahvatilo sve segmente života a samim tim i umetnosti, uspevaju da algoritamski stav zadrže unutar i izvan dela. Unutar dela služe se medijom, apstraktnim formama a u javnim nastupima uspevaju da ostanu na principima objektivizacije društvenog polja.
Izložba će demokratizovati jedan prilično grub stav o umetnosti geometrijske apstrakcije u Vojvodini kao prakse bez političkog naboja, odnosno kao formalnom društvenom dekoru. Izložba treba da dokaže da su mali “hibernirani” stavovi umetnika malih kulturnih potencijala, bili idealno mesto za geometrijsku apstrakciju i stvaranje, da je doslednost u takvom jeziku svojevrsna pobuna.
——
„…Geometrija je matematička disciplina nastala merenjem zemlje koja se razvila u disciplinu apstraktnog prikazivanja, modelovanja i opisivanja prostora, prostornih oblika i njihovih odnosa. U zapadnoj tradiciji geometrija je zastupljena u arhitekturi i vizuelnim umetnostima kao metodologija koncipiranja i realizacije kompozicije arhitektonskog i umetničkog dela, ali i kao dekorativni uzorak (ornamentika) koji se uklapa u arhitekturu, mimetičku sliku ili skulpturu. Modeli simetrije, zlatnog preseka, proporcije, pa i perspektive razvijeni su do strukturalne osnove komponovanja slikarskog dela. Geometrija je postala gramatika vizuelnog oblikovanja, a time i osnova teorije oblika. U vanevropskim civilizacijama geometrijske sheme mandale u indijskom tantrizmu i geometrijska ornamentika islama pokazuju zaokružene i u likovnom, i u semantičkom smislu, visokorazvijene sisteme simboličkog, tj. kosmološkog, magijskog, religioznog izražavanja.
Ali, geometrija – na tradicionalni način mišljena – skoro uvek jeste simbolički poredak razuma i dekorativni poredak ambijenta. Konflikt simboličkog i dekorativnog postaće tema jednog velikog mita o naprslinama unutar herojskog modernizma, na primer – uporedite slike Anrija Matisa (Dekorativna figura na ornamentalnoj podlozi, 1925–26) i Pita Mondrijana (Kompozicija sa crvenim, žutim i plavim, 1927). Matis traga za idealnom dekoracijom ili, tačnije, dekorativnim odnosom prikazanog tela i ornamentalizovanog prostora. Matis žudi za telom ispunjenim geometrijskim paternima ili ornamentalnim uzorcima. On veruje u lepotu tajanstvenog, ali ipak praznog, uzorka. Mondrijan, naprotiv, redukuje prostor kao koherentni model potencijalne plošne beskrajnosti koja jeste simbol kao sama racionalno kontrolisana tvar slikarstva. Mondrijan iza „lepote kompozicije“ želi da pronađe efekte plastičnog razuma koji se odigrava kao kosmički događaj.“
„…postoji i drugačija priča o tome zašto, baš danas, neki slikari negde na ovom svetu – a takvih lokacija ima više od Kine i Koreje preko Tunisa i Nigerije do Argentine i Brazila – pribegavaju geometriji? Savremeni svet je u globalno-kapitalističkoj prekarnosti, fleksibilnosti i protočnosti ekonomskih tokena postao mesto nesigurnosti, osećanja straha pred proklizavanjem označitelja i time klizanja tradicionalnih i aktuelnih tekstova, slika, pa i oblika života: sve je moguće i u svakom trenutku je drugačije. Pojam drugačijeg nije više jednoznačan, već multipliciran: drugačije, drugo, različito, strano, alijensko, neuporedivo, ni moje ni tvoje, premešteno, odstranjeno, generisano, simulirano, neukorenjeno, azilantsko itd. I tada nešto u njima – mislim na savremene slikare geometrije – kao da ih gura ka geometriji. Tu geometrija nije izraz merenja zemlje ili njenih transpozicija u moguće svetove svih različitih ljudskih telesnih, mehaničkih, analognih ili digitalnih merenja. Geometrija jeste apel za sigurnošću, a sigurnost se otkriva u invarijantnosti. Slikari žele idealitet kojim se imanencija pretvara u invarijantnu transcendeciju i time generiše uslove za pojavu jednog ljudskog ”ja” naspram zemlje i naspram mere. To ”ja” se ukazuje kao ostvarena geometrija koja za posledicu ima sliku (imago) u slici (picture), u skulpturi ili na ekranu digitalnih naprava. Ja jeste ja u odnosu na vidljivost geometrije kojom se svet opet pokazuje stabilnim, čvrstim i tvrdim.“ (izvod iz teksta kataloga, Miško Šuvaković_ ČEMU GEOMETRIJA? ili o ”Geo_metri_ja”)
