Primeri iz umetnost u Vojvodini i Srbiji 1914-2014.

Autor izložbe: Sava Stepanov

Autori koncepta: Vesna Latinović i dr Peter Zawrel

Produkcija: Galerija Bel art, Novi Sad i Kunstlerhaus, Beč

www.k-haus.at

Vreme održavanja: 14. novembar 2014 – 4. januar 2015

Izložbu podržava Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine

Otvaranje: 13. novembar 2014 u 19 h, Kunstlerhaus, Karlsplatz 5, Beč

Skoro sve generacije srpskih i vojvođanskih umetnika su tokom nesretnog XX veka stvarale između ratova. Ređali su se balkanski ratovi (1912-1913), Veliki rat (1914-1918), Drugi svetski rat (1941-1945), građanski rat nakon raspada SFRJ (1991-1995) da bi se vek konačno završio NATO bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. godine. Uvek između slutnje, krvi i nade, nastajala su umetnička dela srpskih i vojvođanskih  umetnika – večito u nastojanju da se izrazi adekvatno  osećanje duha vremena ali i da se dosegne ontološka autentičnost umetnosti i njenog smisla.

Izložba naslovljena Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914-2014 je koncipirana u tri celine, tako da prvi deo čini postavka Milan Konjović na raskršćima srpske umetnosti (1914 -2014) u kojoj će uporedo biti prikazane i Konjovićeve inicijative i uticaji u srpskoj umetnosti toga doba. Druga celina biće postavka  Fatalne devedesete – suprotstavljanje haosu, a treću čini postavka Posle 2000-te, Tranzicija u umetnosti – umetnost u tranziciji.

I

Milan Konjović na raskršćima srpske umetnosti (1914-1990)

Prikaz istorijsko-umetničkih zbivanja od početka velikog Prvog svetskog rata pa sve do raspada SFRJ početkom devedesetih godina proteklog veka. Konceptom izložbe je posebno ukazano na Milana Konjovića (1898-1993), umetnika koji je svojim dugim životom i opusom nadkrilio skoro ceo „skraćeni  XX vek“: njegovo stvaralaštvo je obuhvatilo i presudna ratna zbivanja – sačuvani su njegovi crteži iz Prvog svetskog rata u kojem je učestvovao kao vojnik na frontovima od Ukrajine do severne Italije; potom pasteli iz logora Osnabrik Oflag 5b u kojem je bio zarobljen tokom 1941; te specifična svedočanstva o umetnikovoj slutnji građanskog rata u Jugoslaviji tokom devedesetih godina XX veka.

II

Umetnost devedesetih: suprotstavljanje haosu – razum i osećajnost

Umetnost devedesetih se odvija u uslovima epohalne krize ukupnog  jugoslovenskog društva. Tih godina dominantna je ideja destrukcije – koja generiše raspad SFRJ, katastrofičnu ekonomsku krizu i svetski rekordnu inflaciju, strogi embargo i isključenje iz međunarodne zajednice, te fizičku-ratnu destrukciju. Umetnost u Vojvodini se na specifičan način suprotstavlja takvom stanju – opstaje duh multikulturalizma, forsira se koncept plastičkog racionalizma, sklada, konstruktivnosti i gradnje  (geometrija, minimalizam, konstrukcija) a, istovremeno se pojavljuje snažni angažovani umetnički aktivizam (ulične akcije, performansi, veliki radovi „in situ“). Sve vreme „umetnosti devedesetih“ na snazi je modernistički stav Filiberta Mene po kojem „umetnost ima pravo na zasebnost – ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim primerom bila  uzor drugim znanjima i drugim praksama“ – ta umetnost se suprotstavljala haosu nudeći ideje konstrukcije i reda, sklada i racionalizma  Glavni akteri umetnosti devedesetih su Zoran Pantelić, Rastislav Škulec, Dragan Rakić, IgorAntić, Zvonimir Santrač, Sombati Balint, Andrej Tišma, Apsolutno, Mira Brtka.

 

III

Posle 2000: umetnost u doba tranzicije-tranzicija u umetnosti

Treći deo izložbe čine pojave nakon 2000-te. Vodeći akteri te umetnosti su umetnici koji su na jedan subliman način instantno proživeli ukupnu sudbinu XX veka: – sluteći nadolazeću ratnu dramu, bivajući obuhvaćeni atmosferom građanskog rata (1991-1995), a potom nadajući se boljim vremenima; da bi ubrzo naišla nova slutnja, novi brutalni rat (NATO bombardovanje, 1999) te novi period nade posle 2000-te. Ta ponavljajuća sudbina, naravno, nije bila u stanju da inicira inovacijske promene. Nema prevladavajućih pojava, te kao konstanta preostaje verovanje u ontološke osobenosti i vrednosti umetnosti. U tematskom smislu vojvođanski umetnosti se ponajviše posvećuju temi društvene tranzicije. Istovremeno, kako je u globalnim prilikama zadominirala logika „ikonosfere“ kojom pulsira mnoštvo slika najrazličitijeg porekla i namera – i u srpskoj umetnosti je nametnuta tranzicija od klasičnih ka elektronskim medijima i elektronskoj umetnosti. Najznačajniji akteri umetnosti posle 2000-te su MiraBrtka, Milan Blanuša, Goran Despotovski, Bosiljka Zirojević, Ljubomir Vučinić, Stevan Kojić, Nataša Teofilović, Jelena Bulajić, Andrea Ivanovi, Korina Gubik, Andrea Palašti, MP_art, Multiflex i drugi.